From the original English Question Your Programming

Fionn Zarubica

gardenias_2Šta biste rekli kada bih vam rekla da biste mogli da živite život ispunjen radošću, mirom i prosperitetom, da ni u čemu ne oskudevate, da radite posao koji volite, sve što vam je potrebno dobijate bez napora, bez borbe ili stresa?

Čak i ako bi vas privuklo ono što govorim, neki glasić bi mogao da se ubaci i kaže da ja nemam dodira sa realnošću s obzirom na ono što vidite da se dešava oko vas u današnjem trenutku. Možda će vas čak i razljutiti što vam oduzimam vreme i odvlačim pažnju od vaše borbe, razmetljivo vam mašem pred nosom onim što nikada ne možete imati.

Vi živite u stvarnom svetu, je li tako?

Da vas ipak pitam ovo: Ako možemo da stvorimo pakao na zemlji, kao što smo izgleda uradili, zašto mislimo da ne možemo da stvorimo raj na zemlji bez tuge, bez svađe i bez patnje?

Pitanje je šta nas to tera da razmišljamo onako kako razmišljamo? Koje poruke dobijamo i na koji način one podržavaju radost? 
Kada pogledam oko sebe, ono što vidim su poruke koje se staraju za to da nikada ne dozvolimo sebi da odemo tamo i koje uslovljavaju one oko nas da nas kazne ako to uradimo; a tu su još i krivica i stid povezani sa optimizmom – ko ti misliš da si, pa da zamišljaš svet mira, maštajući da možeš da budeš srećan?

U medijima postoji beskrajan niz poruka koje mi govore šta treba da želim i, što je još važnije, šta nemam, a žuta štampa me podstiče da se bavim mišljenjima drugih. Vesti i ozbiljne tok-šou emisije mi govore o čemu treba da brinem i šta treba da verujem, ali ne otvoreno, već time što ne pružaju drugačija shvatanja i uglove gledanja. Ekonomisti upozoravaju na pad globalne ekonomije, a agencije koje se bave istraživanjem štancuju nove informacije o porastu nezaposlenosti. Ljudi koji nasedaju na sve to trče naokolo i govore mi da je moj opstanak ugrožen i da bi se, da sam pametna, nervirala zbog toga.

Pa, evo kako stvari stoje. Kada zastanem i pustim da mi te informacije miruju minut-dva u kognitivnoj čekaonici, shvatim da ništa od toga nije istina za mene. Ja ne želim šta mi drugi govore da želim, mene nije briga šta drugi misle o meni i ništa mi ne nedostaje. U ovom sadašnjem trenutku, ja sam u redu – nisam ni u kakvoj opasnosti. Imam tačno onoliko koliko mi je potrebno, a ljudi koje volim vole mene. Ako ćemo iskreno, ni za čim ne žudim i sve moje stvarne potrebe su ispunjene.

Kada ne reagujem, postaje jasno da je sve to društveno indukovana halucinacija osmišljena da me spreči da uvidim da je sve dobro i da niko i ništa nema moć nad mojim životom i mojom srećom.

Kada sledeći put dobijete poruku o neumitnoj opasnosti i nedostatku, sačekajte trenutak i sve usporite, a zatim, kada joj dozvolite da prođe kroz vaše mehanizme procene, ako smatrate da postoji razlog za zabrinutost, zapitajte se odakle vam taj ugao gledanja. Da li je zaista vaš? Kada ga pogledate u oči, da li osećate povezanost s njim? Da li ispravno odražava mesto gde se nalazite u ovom trenutku?

Krajem 1970-ih postala je popularna fraza zvana „preispituj autoritet“. Danas mislim da bi trebalo da glasi „preispitaj svoj program“.

Ne dozvolite da vas nijedna poruka ili osoba stavi u režim preživljavanja. Zaustavite se, saslušajte svoj duh, obradite nadolazeće poruke s ljubavlju i imajte poverenja u ono što dobijete kao odgovor. Vi ste mudri, vi znate šta je istina.

Zaista nam je namenjeno da živimo u raju na zemlji, a mi to već i činimo, još samo kad bismo odlučili da to i priznamo. Krajnje je vreme da iskoristimo naše pravo po rođenju i isključimo glasove koji žele da poverujemo u nešto drugo.

Read In English >