From the original English No More Fear

Fionn Zarubica

Stra'ovat nemoj više od toplote sunca
nit okrutnih zima besa;
Nek si izvršio zemaljski zadatak svoj,
i poslednji odigrao boj,
nek si primio platu svoju:
Zlatni momci i devojke, svi u isti mah,
k'o dimničara pos'o, sve jednom nestaće u prah…

William Shakespeare 1564 – 1616
Simbelin, Čin IV scena 2

Kako najbolje da odbijemo svako kreativno rešenje koje nam je dato da svoj život srećno proživimo? Kako da ostanemo zaglavljeni tamo gde ne želimo da budemo? Kako da umremo a da ne postignemo ono šta smo došli da uradimo? Kako da isplaniramo svoje samoubistvo, s uverenjem da su naš život i naša smrt izuzetno bolni rezultat pogrešnih shvatanja i pogrešnih čežnji?

Veoma lako.

Živimo u stanju straha, straha koji će istrajavati u nama još dugo, dugo nakon povrede koja ga je izazvala.

Odbijmo pravu perspektivu života. Udaljimo se od mira i raskoši koji su naše pravo po rođenju. Odbijmo da vidimo sebe kao savršene i voljene – voljene sveobuhvatno, bez predrasuda, i blagoslovene beskrajnim mogućnostima.

Imajmo rane iz prošlosti stalno na umu. Pustimo svoju tužnu pesmu – i stalno je ponavljajmo. Držimo se čvrsto svojih unutrašnjih žrtvi.

Žestoko branimo stvarnost.

Brinimo se zbog tuđeg mišljenja. Ustupimo svoju božansku prirodu tiranima i verujmo im kada nas nazovu nemoćnima.

Zaboravimo da smo svi došli na ovo mesto, kako god mu pristupili, na isti način i obdareni istim kapacitetima i podrškom. Privid veličine je upravo to. Privid. Na kraju svi odlazimo na isti način. Bez posebnih privilegija.

Ubedimo sebe da Univerzalna Svest ima sistem kasti.

Verujmo u svoje negativne halucinacije i dopustimo im da nas izlude. Odbijmo sve smernice koje s ljubavlju stoje i čekaju na naše molitve. Uništimo svoje susede – svoje najdraže. Oplačimo sve što posedujemo. Uzmimo radost od svoje dece i naterajmo ih da budu sve osim savršenstva koje su već. Grizimo sebe dok ne prokrvarimo, zagnojimo i umremo.

Drhtimo pred žezlom moći.

Mučimo se oko toga kako ćemo se obući i ishraniti, i ne gledajmo na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se, niti predu: a ni Solomun u svojoj slavi ne obuče se kao jedan od njih.*

Obdarimo drugoga duhovnom nadmoći.

Pametujmo sve dok se raspadnemo od krtosti svojih ideja.

Držimo se radosti i tuge kao da imaju iste posledice.

Brinimo o onom šta se dešava .

Prigrlimo lažnu skromnost i opirimo se misli da smo svemoćan i kreativni izraz Božanskog, sa snagom dovoljnom da razoruža bilo kog agresora.

Osećajmo se krivim zbog toga kako i kome pružamo ljubav.

Pravimo se da ne znamo za činjenicu da je rat između dobra i zla već završen i da je dobro pobedilo.

Strahujmo, klevećimo, cenzurišimo.

Zatvorimo oči pred istinom da ćemo se i mi, kao i oni kojih se bojimo, pretvoriti  u prah, i da će samo ljubav koju smo iz Izvora poneli sa sobom, obeležiti naše živote i nastaviti dalje.

Neka egzorcist ne povredi tebe!
Neka te veštičarenje ne opije!
Duhovi zli nek te zaobiđu!

Ništa loše nek ne priđe blizu!**

Moja molitva: Neka svi mi, zlatni momci i devojke, budemo mirom ispunjeni i zaneseni veličinom svog života, koji smo, kroz svesnost, proživeli bez straha, samoograničavanja i iluzija. Neka živimo i volimo do krajnjih granica.


*Biblija. Matej 6:28-29
**William Shakespeare 1564-1616, Simbelin, Čin IV scena 2


Pročitajte ceo tekst >


Slušajte >
Gerald Finci (1901-1956) Op.18 br.3. Thomas Allan, bariton. Malcome Martineau, klavir.


Slika:
Arnold Böcklin (1827-1901)
Die Toteninsel (Ostrvo mrtvih)
Datum: 1883
Ulje na panelu
Dimenzije : 80×150 cm.
Trenutna lokacija: Alte Nationalgalerie, Berlin


Prevela Jelena Živković