From the original English Spiritual Intimacy

Fionn Zarubica

zarubica-june_2013-1

Koji deo nas ne shvata da smo duhovna bića koja imaju ljudsko iskustvo?

Ja sam uvek zaintrigirana rezervisanošću koji ljudi ovde na Balkanu imaju u vezi sa otvorenim razgovorom o duhu.

S jedne strane, postoji stalna čežnja i glad za time, praćena urođenom duhovnom inteligencijom.

S druge strane, postoji maleni zid iza kojeg ovdašnji ljudi vole da se sakriju. Čini vam se da slušaju, i uvek su ljubazni, ali im se u očima može videti da su napustili pozornicu.

Možda to ima neke veze sa verskim vrednostima, ili nedostatkom istih – ideja je da na neki način govor o duhovnom prkosi veri ili možda naglašava njeno odsustvo.

Ali uglavnom mislim da to ima veze sa strahom od intimnosti. Ne mislim na intimnost u grupi ili u plemenu, već na intimni, lični odnos sa Izvorom.

Mnogi od nas se bore sa željom a onda i sa nespremnošću da postanu intimni sa bilo čim. Kapacitet da se uključimo u zdravu intimnost deo je odrastanja.

U poslanici Korinćanima (13:11) sveti Pavle je rekao:

Kad ja bijah malo dijete kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete ramišljavah; a kad postadoh čovjek, odbacih djetinjstvo.

U poslednjem milenijumu prihvaćeno je da većina nas treba da se ponaša poput deteta i da se jednostavno prepusti vođstvu naših rukovodilaca.

Danas smo pozivani da ustanemo i postanemo svoji, da prihvatimo svoju odgovornost kao zdrave odrasle osobe, jedinstvena bića, autonomni i moćni pojedinci koji donose svoje sopstvene odluke.

Više ne možemo da škodimo svojim komšijama a da ne prepoznamo da time škodimo sebi. Više ne možemo da silujemo i pljačkamo planetu a da ne shvatimo da smo time uništili sopstveni život i sopstvenu lepotu. Više ne možemo da krivimo druge za svoje neprilike ili za svoje duhovno tapkanje u mestu.

Ne možemo da se pretvaramo da nismo, svako od nas, svoja sopstvena super moć, priključena na Izvor, i da nismo u stanju da napravimo nove, još moćnije – i intimnije – izbore.

Ni u kom slučaju ne impliciram da treba da napustimo način na koji smo gledali na život kada smo bili deca- nevinu, neokrnjenu, duhovno bogatu i slavnu viziju našeg životnog potencijala. Ali kažem da se ne možemo više pretvarati da mi, kao odrasli, nismo odgovorni ili povezani.

Sve je ovo laboratorija. Život je eksperiment. Ništa od toga ne traje i ništa od toga nije za proklinjanje. Ali ono što mi ovde stvorimo na kraju stvori nas.

Na posletku, "svemu što jeste" i nije bitno  ako uništimo sebe i planetu – to neće uticati na "sve što jeste". Ali je za nas bitno kako smo iskoristili sredstva koja smo dobili da se sa njima igramo. (Da, rekala sam igramo).

Super svest neće posustati ako svi eksplodiramo upravo ovde i sada. Ali mi hoćemo. I moraćemo da ispravljamo ovo u sebi onoliko puta koliko je potrebno sve dok ne uspemo da shvatimo.

Zato, šta kada bismo pokušali da uspemo iz prve i tako sačuvamo sebe muke ponovljanja?

Koji deo nas ne shvataju da smo duhovna bića koja imaju ljudsko iskustvo?

Koji deo nas ne želi da siđe dole, isprlja se i intimno upozna?


Prevela Jelena Živković